Small groups. Real conversations. Psychology-inspired English.

 The brain knows the language. Mozak zna jezik.

The nervous system decides if it’s safe to use it. Nervni sistem odlučuje da li je bezbedno da ga koristimo.

---

You don’t learn a language only with your brain. Jezik ne učimo samo mozgom.

You learn it with your whole nervous system. Učimo ga celim nervnim sistemom.

---

When the nervous system feels safe: Kada se nervni sistem oseća bezbedno:

– words come more easily/reči dolaze lakše

– grammar is accessible/ gramatika je dostupna

– mistakes don’t feel dangerous/ greške ne deluju opasno

---

When the nervous system is under pressure: Kada je nervni sistem pod pritiskom:

– the mind goes blank/um se isprazni

– you overthink every sentence/previše razmišljaš o svakoj rečenici

– your voice freezes/glas se blokira

---

This is why so many learners say: Zato toliko učenika kaže:

“I know it, but I can’t say it.” „Znam, ali ne mogu da kažem.“

---

Language learning isn’t just about knowledge. Učenje jezika nije samo znanje.

It’s about access to that knowledge. Radi se o pristupu tom znanju.

---

In small groups, safety comes first. U malim grupama, sigurnost je na prvom mestu.

We slow down, listen, make mistakes out loud—and stay human. sporavamo, slušamo se, grešimo naglas — i ostajemo ljudi.

I guide the conversation, protect the space, and help everyone feel safe enough to speak.
Vodim razgovor, čuvam prostor i pomažem svima da se osećaju dovoljno bezbedno da govore.

---

That’s why I create small English-learning groups focused on real conversations and themes from psychology.
Zato formiram male grupe za učenje engleskog, fokusirane na prave razgovore i teme iz oblasti psihologije.

We talk about the mind, emotions, relationships—and we do it in English.
Razgovaramo o umu, emocijama, odnosima — i to na engleskom.

---

Safety first. Fluency follows.
Prvo sigurnost. Tečnost dolazi posle.

---

💾 Save this if you’ve ever frozen while speaking a foreign language.
💾 Sačuvaj ako si se ikada „zaledio/la“ dok govoriš strani jezik.

✨ Small groups. Real conversations. Psychology-inspired English.
✨ Male grupe. Pravi razgovori. Engleski inspirisan psihologijom.

Milena Mićić  +387 66 206 050 (viber)

Kratko poređenje srpske i engleske književnosti 18. veka

 

Književnost 18. veka u Evropi razvija se u složenom spletu političkih, kulturnih i društvenih promena. Ipak, dok engleska književnost u tom periodu ulazi u zrelo doba prosvetiteljstva i postaje nosilac novih književnih oblika modernog sveta, srpska književnost prolazi kroz proces udaljavanja od vizantijskog nasleđa i pokušaja da se modernizuje pod dvostrukim uticajem pravoslavlja i zapadnih ideja. Zbog toga se ove dve književnosti, iako savremenice, kreću u različitim pravcima i ostvaruju različite kulturne funkcije.

Engleska književnost 18. veka razvija se u stabilnom društvu u kojem su parlamentarna tradicija, relativna politička sigurnost i rastući građanski sloj stvorili uslove za snažan javni i intelektualni život. Ovaj vek obeležava trijumf prosvetiteljskog duha, koji u Engleskoj dobija izrazitu racionalnu, moralnu i društveno angažovanu dimenziju. Upravo tada nastaje moderan roman—jedan od najvećih doprinosa engleske književnosti svetskoj kulturi. Autori poput Danijela Defoa, Henrija Fildinga i Semjuela Ričardsona pišu o običnom čoveku, svakodnevnom životu i društvenim protivrečnostima, dok satiričari poput Džonatana Svifta i Aleksandra Poupa kritikuju političko licemerje, ljudsku glupost i moralne slabosti doba. Engleska književnost 18. veka je sekularna, otvorena prema društvu i duboko uronjena u analizu ljudske prirode; ona nastaje u atmosferi u kojoj pisac postaje javni intelektualac i kritičar društva.

U isto vreme, srpska književnost 18. veka ima sasvim drugačiju ulogu i drugačiju poziciju. Srpski narod u većem delu veka živi pod osmanskom vlašću, dok se u severnim krajevima pod Habzburzima javlja mali, ali važan intelektualni sloj. Književnost je u velikoj meri povezana sa crkvom, a kulturni model još uvek je ukorenjen u vizantijskoj tradiciji, koja neguje žitija, propovedi i hronike. Ipak, 18. vek predstavlja vreme velikog preokreta: pojavljuju se autori poput Zaharija Orfelina, Jovana Rajića i Gavrila Stefanovića Venclovića, koji pod uticajem zapadnog baroka i prosvetiteljstva nastoje da obrazovanjem i pisanom reči podignu narod iz kulturne izolacije. Jezik književnosti je i dalje složen i neujednačen slavenosrpski, ali se u njemu oseća rastuća potreba za približavanjem narodnom jeziku, što će se u potpunosti ostvariti tek u narednom veku.

Dok engleska književnost razvija roman, satiru, esej i komediju kao moderne i sekularne žanrove, srpska književnost ostaje pretežno didaktička i prosvetiteljska. Njena osnovna funkcija nije zabava, niti kritika društva, već pre svega očuvanje identiteta, verskog morala i jezičkog nasleđa. Ona priprema teren za reformu jezika i ulazak u evropsku kulturnu porodicu, ali još uvek ne raspolaže žanrovima koji u Engleskoj dominiraju već na početku veka.

U tom smislu, književnost dva naroda nalaze se u istom vremenu, ali ne i u istom kulturnom trenutku. Engleska književnost 18. veka već je moderna—ona postavlja temelje za roman, novinarstvo i javnu polemiku. Srpska književnost, iako u procesu transformacije, još uvek koristi nasleđe srednjeg veka i potrebe da sačuva identitet naroda u teškim istorijskim okolnostima. Zbog toga su ove dve književnosti kao dva toka iste reke: jedan već širok, snažan i usmeren ka otvorenom moru modernosti, drugi tek probija svoj put ka budućnosti, noseći sa sobom složeno istorijsko i duhovno nasleđe.

Ovo poređenje pokazuje da su književnosti dva naroda u 18. veku manje ogledalo međusobnih sličnosti, a više svedočanstvo o različitim istorijskim iskustvima. Engleska književnost toga doba otelotvoruje racionalizam, društvenu kritiku i literarnu inovaciju, dok srpska književnost nosi obeležje duhovne tradicije i zadatak kulturnog preobražaja. Ipak, oba književna toka vode svoje narode ka modernom dobu—jedan kroz snagu prosvetiteljstva, drugi kroz buđenje nacionalne svesti i jezika.

Vitez – Svetitelj – Epski junak: Tri lica ideala u engleskoj i srpskoj srednjovekovnoj književnosti

 

Srednjovekovna književnost Zapadne Evrope i Balkana oblikovala je različite modele poželjnog, idealnog čoveka. U Engleskoj, pod snažnim uticajem katoličke Evrope i feudalno-viteške kulture, dominira lik viteza, dok u srpskoj srednjovekovnoj tradiciji, ukorenjenoj u vizantijskom kulturnom i duhovnom krugu, centralno mesto zauzima svetitelj. Srpske epske pesme, iako zapisane uglavnom u 19. veku, čuvaju model epskog narodnog junaka iz perioda srednjeg veka. Ova tri junaka predstavljaju tri različita ideala: viteštvo, svetost i narodnu herojsku etiku, prikazujući kako književnost oblikuje identitet jedne kulture.

---

1. Vitez – ideal katoličke i feudalne Evrope

Engleski srednji vek, kao deo šire zapadnoevropske civilizacije, stvara lik viteza koji je istovremeno ratnik, feudalac i moralni uzor. Dela poput Beovulfa, arturijanskog ciklusa i Ser Gavejn i Zeleni vitez prikazuju viteza kao:

• branitelja kralja i kraljevstva,

• čoveka koji živi prema kodeksu časti (hrabrost, lojalnost, velikodušnost),

• člana poretka utemeljenog na katoličkoj etici, pokori, ispovedanju i pojmu greha.

Kroz romansirane priče razvija se hrišćanska viteška etika, gde hrabrost više nije samo vojnička, već i moralno-duhovna vrednost. Engleski vitez je proizvod katoličkog Zapada, gde se religija i ratništvo spajaju u ideal krstaša, zaštitnika siromašnih i borca za veru.

---

2. Svetitelj – ideal pravoslavnog i vizantijskog nasleđa kod Srba

Za razliku od viteza u Engleskoj, srpska srednjovekovna književnost stvara svetitelja kao vrhovni moralni model. Manastiri, žitija i hagiografska tradicija oblikovana je prema Vizantiji, kulturnoj prestonici pravoslavlja. U toj tradiciji svetitelj je:

• asket, monah, čovek koji pobeđuje sebe, a ne neprijatelja,

• uzor smirenja, trpljenja i duhovne mudrosti,

• simbol veze između naroda i Boga.

Najznačajniji primeri su žitija Svetog Save, Simeona Nemanje i drugih Nemanjića, gde se naglasak stavlja na:

• duhovnu pobedu umesto oružane,

• čuda i božansku providnost,

• moralnu unutrašnjost, a ne spoljašnji podvig.

Ovo odražava suštinsku razliku između vizantijskog pravoslavlja i katoličkog Zapada: dok zapadni junak stiče slavu delima, pravoslavni junak stiče spasenje i svetost.

---

3. Epski narodni junak – glas narodne istorije

U srpskoj tradiciji postoji i treći tip junaka: epski narodni junak. Iako zapisana u 19. veku, usmena epika čuva duh srednjovekovnih ideala. Junaci poput Marka Kraljevića, Miloša Obilića, Boška Jugovića i drugih predstavljaju:

• ratnike koji nose osobine viteštva, ali bez feudalno-katoličkog konteksta,

• junake koji se bore za opstanak zajednice, ne za kraljevski dvor,

• moralni kod zasnovan na časti, junaštvu, zadatoj reči i žrtvi.

Epski junak nije ni svetitelj ni viteški plemić—on je narodni heroj, često buntovnik i zaštitnik običnog čoveka. Njegova snaga i hrabrost često se uzdižu do mitskih dimenzija, što ga čini najbližim antičkom heroju.

Vizantijski uticaj prisutan je u epskoj etici kroz:

• naglasak na kosovskom zavetu, duhovnoj borbi i žrtvi,

• predstavu istorijskih ličnosti kroz religioznu prizmu (npr. knez Lazar kao mučenik),

• spoj svetovnog i svetog, što u engleskoj tradiciji gotovo da ne postoji.

---

Zaključak: Tri kulture, tri ideala

Poređenje ova tri modela junaka otkriva duboku razliku između engleskog i srpskog srednjovekovnog sveta:

• engleski vitez je proizvod katoličke, feudalne, viteške Evrope,

• srpski svetitelj je proizvod vizantijskog, monaškog i pravoslavnog kulturnog kruga,

• srpski epski junak predstavlja narodnu viziju junaštva, nezaštićenu od istorijskih nedaća i zato preoblikovanu u mit.

Dok engleska literatura razvija model ratnika-plemića koji se moralno uzdiže kroz viteštvo i služenje kralju, srpska srednjovekovna tradicija uzdiže duhovnog junaka, a narodne pesme stvaraju čuvara kolektivnog sećanja. Ta tri lika zajedno pokazuju koliko književnost oblikuje nacionalni identitet, i koliko se ideal junaka menja u skladu s religijom, političkim uređenjem i kulturnim nasleđem jednog naroda.

WHEN PIGS FLY. Znate li šta znače ovi izrazi (video)?

 

KURS IZGOVORA: Lista reči koje se često pogrešno izgovaraju

 

Izgovor u zagradi je standardni britanski.

answer /ˈɑːnsər/ - odgovor

architect /ˈɑːkɪtekt/- arhitekta

Austria  /ˈɒstriə/- Austrija

the Balkans /ˈbɔːlkənz/– Balkan 

Bosnia - /bɒzniə/ - Bosna

buffet /ˈbʊfeɪ/– švedski sto

Cologne  /kəˈləʊn/- Keln

engineer /ˌendʒɪˈnɪər/ - inženjer

event /ɪˈvent/ - događaj

Munich  /ˈmjuːnɪk/- Minhen

polish  /ˈpɒlɪʃ/- polirati

Polish  /ˈpəʊlɪʃ/- poljski

technology /tekˈnɒlədʒi/- tehnologija

write /raɪt/ - pisati

wrong /rɒŋ/- pogrešan

👩‍🏫 Ako neke od ovih reči pogrešno izgovarate ili pogrešno akcentujete, ovaj kurs je za Vas! ⤵️

Sadrži preko 200 pažljivo odabranih i svakodnevnih reči koje ljudi sa naših prostora često pogrešno izgovaraju. 👩‍💻 Ispravite greške u izgovoru i zvuči engleskije! 🥳

Za više informacija: +387 (0)66 206 050 📮

LAW ili LOW

                               

FOURTY ili FORTY - kako se piše broj 40 na engleskom

Piše se FORTY.