Kratko poređenje srpske i engleske književnosti 18. veka

 

Književnost 18. veka u Evropi razvija se u složenom spletu političkih, kulturnih i društvenih promena. Ipak, dok engleska književnost u tom periodu ulazi u zrelo doba prosvetiteljstva i postaje nosilac novih književnih oblika modernog sveta, srpska književnost prolazi kroz proces udaljavanja od vizantijskog nasleđa i pokušaja da se modernizuje pod dvostrukim uticajem pravoslavlja i zapadnih ideja. Zbog toga se ove dve književnosti, iako savremenice, kreću u različitim pravcima i ostvaruju različite kulturne funkcije.

Engleska književnost 18. veka razvija se u stabilnom društvu u kojem su parlamentarna tradicija, relativna politička sigurnost i rastući građanski sloj stvorili uslove za snažan javni i intelektualni život. Ovaj vek obeležava trijumf prosvetiteljskog duha, koji u Engleskoj dobija izrazitu racionalnu, moralnu i društveno angažovanu dimenziju. Upravo tada nastaje moderan roman—jedan od najvećih doprinosa engleske književnosti svetskoj kulturi. Autori poput Danijela Defoa, Henrija Fildinga i Semjuela Ričardsona pišu o običnom čoveku, svakodnevnom životu i društvenim protivrečnostima, dok satiričari poput Džonatana Svifta i Aleksandra Poupa kritikuju političko licemerje, ljudsku glupost i moralne slabosti doba. Engleska književnost 18. veka je sekularna, otvorena prema društvu i duboko uronjena u analizu ljudske prirode; ona nastaje u atmosferi u kojoj pisac postaje javni intelektualac i kritičar društva.

U isto vreme, srpska književnost 18. veka ima sasvim drugačiju ulogu i drugačiju poziciju. Srpski narod u većem delu veka živi pod osmanskom vlašću, dok se u severnim krajevima pod Habzburzima javlja mali, ali važan intelektualni sloj. Književnost je u velikoj meri povezana sa crkvom, a kulturni model još uvek je ukorenjen u vizantijskoj tradiciji, koja neguje žitija, propovedi i hronike. Ipak, 18. vek predstavlja vreme velikog preokreta: pojavljuju se autori poput Zaharija Orfelina, Jovana Rajića i Gavrila Stefanovića Venclovića, koji pod uticajem zapadnog baroka i prosvetiteljstva nastoje da obrazovanjem i pisanom reči podignu narod iz kulturne izolacije. Jezik književnosti je i dalje složen i neujednačen slavenosrpski, ali se u njemu oseća rastuća potreba za približavanjem narodnom jeziku, što će se u potpunosti ostvariti tek u narednom veku.

Dok engleska književnost razvija roman, satiru, esej i komediju kao moderne i sekularne žanrove, srpska književnost ostaje pretežno didaktička i prosvetiteljska. Njena osnovna funkcija nije zabava, niti kritika društva, već pre svega očuvanje identiteta, verskog morala i jezičkog nasleđa. Ona priprema teren za reformu jezika i ulazak u evropsku kulturnu porodicu, ali još uvek ne raspolaže žanrovima koji u Engleskoj dominiraju već na početku veka.

U tom smislu, književnost dva naroda nalaze se u istom vremenu, ali ne i u istom kulturnom trenutku. Engleska književnost 18. veka već je moderna—ona postavlja temelje za roman, novinarstvo i javnu polemiku. Srpska književnost, iako u procesu transformacije, još uvek koristi nasleđe srednjeg veka i potrebe da sačuva identitet naroda u teškim istorijskim okolnostima. Zbog toga su ove dve književnosti kao dva toka iste reke: jedan već širok, snažan i usmeren ka otvorenom moru modernosti, drugi tek probija svoj put ka budućnosti, noseći sa sobom složeno istorijsko i duhovno nasleđe.

Ovo poređenje pokazuje da su književnosti dva naroda u 18. veku manje ogledalo međusobnih sličnosti, a više svedočanstvo o različitim istorijskim iskustvima. Engleska književnost toga doba otelotvoruje racionalizam, društvenu kritiku i literarnu inovaciju, dok srpska književnost nosi obeležje duhovne tradicije i zadatak kulturnog preobražaja. Ipak, oba književna toka vode svoje narode ka modernom dobu—jedan kroz snagu prosvetiteljstva, drugi kroz buđenje nacionalne svesti i jezika.